Методе за идентификацију пластичних производа
Oct 08, 2026
Пластика се може идентификовати коришћењем научних метода као што су инфрацрвена спектроскопија, сликање парамагнетном резонанцом и Кс{0}}зраци, али се могу користити и једноставније методе. Испод је кратак увод у једноставне методе идентификације:
Сензорна евалуација
Визуелни преглед: Прво, обратите пажњу на боју и провидност производа.
Слушајте: Када се удари тврдим предметом, звуци су другачији. Полистирен звучи као метал, док плексиглас звучи грубље и пригушеније.
Тест на додир: Ако је производ воштан на додир, то је дефинитивно полиолефински материјал. Друго, процените његову тврдоћу, која се може једноставно изразити на следећи начин: Тврдо → Меко: Полистирен → Полипропилен → Полиамид → Акрилно стакло → Полиетилен високе-Полиетилен високе густине → Чврсти ПВЦ → Полиетилен ниске-Полиетилен ниске густине → Меки ПВЦ
Критеријуми идентификације за неколико пластичних маса које се лако збуњују
Критеријуми за идентификацију полиетиленске и полипропиленске пластике: И полиетилен и полипропиленска пластика су млечно беле и провидне, лагане и способне да плутају на води, а феномен сагоревања је у основи исти.
Критеријуми за разликовање поливинилхлоридних (ПВЦ) и полиетиленских (ПЕ) пластичних фолија: ПВЦ и ПЕ се обрађују различито: ПВЦ се каландира у једноличне фолије, док се ПЕ дува у цевасте двослојне кесе.
Критеријуми за разликовање између фенолне и уреа{0}}формалдехидне пластике: Обе су термореактивне пластике, које карактерише њихова тврдоћа и непрозирност.
Критеријуми за идентификацију полистирена, поливинилхлорида и полиетиленске пластике
Следећих пет аспеката се може користити за разликовање ове три врсте пластике:
Боја и прозирност: Полистиренска пластика има светле боје и прозирност{0}}као стакло; поливинилхлорид (ПВЦ) пластика има лошију боју и провидност од полистирена; полиетиленска (ПЕ) пластика је провидна, има воштани изглед и боје лако избијају.
Осећај: Полистирен има глатку површину и релативно тврду површину, што га чини подложним оштећењима услед удара и притиска; ПВЦ такође има релативно гладак осећај, а танки филмови имају лепљиву текстуру; долази у меким и тврдим облицима; полиетилен има воштани, клизав осећај, а његови производи су мекани и отпорни на савијање.
Релативна густина: Полистирен има релативну густину од 1,05~0,06 и полако тоне у води; меки ПВЦ има релативну густину од 1,24~1,45, а крути ПВЦ има релативну густину од 1,35~1,45, тако да брзо тоне у води; Полиетилен високе{6}}(ХДПЕ) има релативну густину од 0,94~0,97, а полиетилен ниске -полиетилен (ЛДПЕ) има релативну густину од 0,91~0,93, тако да плута у води.
Звук: Када се удари чврстим предметом, полистирен производи оштар, метални звук; поливинилхлорид (ПВЦ) производи гласан, али не оштар звук; а полиетилен (ПЕ) производи туп, али не и оштар звук.







